Autor Krishnakant
U ovom dokumentu, pobliže ćemo pogledati brojne prigovore protiv Šrila Prabhupadovog statusa kao jedinog dikša gurua za ISKCON, a u vezi sa večnim principom guru, sadhu i šastra. Pokazaćemo, da je nastavljanje Šrila Prabhupadovog dikša Guru statusa kao jedinog gurua za ISKCON u savršenom skladu sa ovim principima, otkako se oni posebno odnose na Šrila Prabhupadove knjige i neizbežan su prirodni ishod naše teologije. Demonstriraćemo, da Šrila Prabhupadova pozicija kao dikša gurua za ISKCON ne može a da ne trijumfuje, ako je naše propovedanje u skladu sa Šrila Prabhupadovim učenjima.
Jedan uobičajeni prigovor protiv zadržavanja Šrila Prabhupada kao ISKCON-ovog dikša gurua, posredstvom sistema korišćenja predstavnika, kao što je to naznačeno u Pismu od 9-og Jula, je taj, da sistem nije podržan od principa ‘guru, sadhu i šastra’. Ovaj prigovor ima dve forme:
A) Argumentuje se, da samo Pismo od 9-og Jula, koje je priznato i objavljeno od gurua, nije dovoljan dokaz da ono može podržati pro-ritvik poziciju, otkako ritvik filozofiju ne podržavaju sadhui i šastre.
B) Takođe se argumentuje, da Pismo od 9-og Jula ni na koji način ne odobrava sprovođenje ritvik sistema
nakon Šrila Prabhupadovog odlaska, pošto bi se takav postupak našao u direktnoj suprotnosti sa principom ‘guru, sadhu, šastra’.
Jedna glavna tačka koja se često izostavlja od strane onih koji citiraju ovaj princip ‘guru, sadhu, šastra’, je ta, da, ako je guru verodostojan, onda će njegova učenja i instrukcije automatski biti dosledne sa učenjima sadhua i izjavama šastra:
“Šastra se nikada nemenja. A sadhu... sadhu znači onaj ko sledi šastre. On je sadhu. On se takođe nemenja. Sadhu, šastra i guru? Guru znači onaj ko sledi šastre i sadhue. Stoga postoje tri, i oni su jedno.”
(Š.P. Lekcija 30/11/76,Vrindavan)
A Prabhupada je svakako, takav verodostojan guru, što je činjenica koju ne može poreći niko u ISKCON-u. Stoga, mi znamo, da će sleđenjem naredbi Šrila Prabhupada, verodostojnog gurua, šastre i sadhui automatski postati zadovoljeni.
Ako prihvatimo bilo koje opšte prihvaćeno učenje ili instrukciju koju je objavio Šrila Prabhupada, mi smo automatski, po definiciji, dosledni sa izjavama sadhua i uputstvima iz šastra. Sva takva učenja i instrukcije, kada su objavljene od verodostojnog gurua, su u skladu sa ‘vedskom literaturom’, šastrama ili jednako dobre kao dokazi iz svetih spisa (sve dok prihvatamo isključivo ‘mukhya vritti’, ili njihovo doslovno značenje), pa su stoga prihvaćene od strane svih pravih sadhua kao pravilne i uzvišene. Prema tome, nije potrebno pokušavati posebno zadovoljiti svaka od ova tri kriterijuma. Raspravljati, kao što to neki rade, da mi Šrila Prabhupadova učenja moramo proveravati na osnovu mišljenja drugih sadhua, ili s nekim ko ima slabo razumevanje šastra, je jednako argumentu, da Šrila Prabhupada u stvari i nije verodostojan guru. Naposletku, samo prevarant koji se predstavlja za gurua može predložiti nešto što nije u skladu sa izjavama sadhua i šastra.
Nakon što smo utvrdili ovu glavnu tačku, hajdemo se vratiti gornjim prigovorima (A) i (B).
Otkako je Pismo od 9-og Jula izdao verodostojan guru, prigovor (A) se momentalno može prozreti kao lažan. Mi znamo, da je sve ono što nam je Šrila Prabhupada naredio u Pismu od 9-og Jula, automatski dosledno principu guru, sadhu i šastra.
Uz to, da li se neko učenje ne slaže sa izjavama sadhua i šastra, mi možemo otkriti jednostavno proveravanjem, da li je ono protivno učenjima gurua. Pošto do sada, još niko nije mogao pronaći ni jedno jedino učenje ili opštu instrukciju Šrila Prabhupada, da je nastavljanje sprovođenja ritvik sistema protivno principu ‘guru, sadhu i šastra’, onda ritvik sistem svakako ne može biti protivan principu ‘guru, sadhu i šastra’. Tako se ovde prigovor (B), takođe pokazao kao lažan.
| Ritvik ‘Filozofija’ ne postoji u Šrila Prabhupadovim Knjigama. |
Ovaj gore citat je uobičajen prigovor koji se daje nasuprot predočenim argumentima koji idu u korist ponovnog uspostavljanja ritvik sistema. Ovakve izmišljene prigovore, koji se čine nekim tipom vanzemaljske ‘filozofije’, ili ’vade’, ponekad daje kako GBC tako i njegove apolgete, a otkako se isti ne mogu pronaći nigde u Šrila Prabhupadovim knjigama, stoga su oni opet lažni. Premda je ovaj prigovor samo varijacija gornjeg prigovora (a), jer je institucionalna naredba i dalje reč gurua, hajdemo ipak istražiti, šta je ZAPRAVO izjavljeno u Šrila Prabhupadovim knjigama. (Molimo imajte na umu, da na ovo istraživanje jedan takođe može staviti prigovor, tj. da ovom analizom mi zadovoljavamo samo ‘šastra’ deo iz ‘guru-sadhu-šastra’ jednačine, pošto su Šrila Prabhupadove knjige, naravno, šastre.)
Pre nego što otvorimo diskusiju o manjku ukaza na takozvanu ‘ritvik filozofiju’, mi prvo moramo tačno definisati, šta je to što ‘ritvik sistem’ podrazumeva. U njemu postoje dva osnovna aspekta:
Aspekt a) Sprovođenje inicijacija se vrši korišćenjem predstavnika bez ikakvog fizičkog angažovanja gurua.
Aspekt b) Guru daje inicijaciju i pored toga što nije na istoj planeti na kojoj je i učenik.
Aspekt a) dobro poznajemo kao suštu istinu, otkako je isti bio primenjen i direktno odobren od Šrila Prabhupada, pre nego što je on napustio planetu, i taj se sistem nigde u njegovim knjigama posebno ne pominje. Stoga se argument, da se ritvik sistem mora odbaciti samo zato što on nije posebno opisan u knjigama, pokazao kao lažan, zbog toga, što ni ma koja druga verodostojna ‘pre-samadhi’ operacija, takođe nije bila pomenuta.
Da bi ovo zaobišao, GBC bi morao da pronađe sledeće pravilo iz šastra:
‘U knjigama moraju biti pomenute jedino post-samadhi aktivnosti. Pre-samadhi aktivnosti mogu biti verodostojne, čak i ako nisu pomenute u Šrila Prabhupadovim knjigama.’
Na stranu činjenicu, da je ovo pravilo očigledno izmišljeno, bez ikakvog ovlašćenja od Šrila Prabhupada, mi momentalno možemo shvatiti, da verodostojne ‘post-samadhi aktivnosti takođe nisu bile pomenute u njegovim knjigama, kao što su detalji upravljanja u vezi toga kako treba da funkcioniše BBT i GBC.
Da bi mogao rešiti ovu nepravilnost, GBC bi morao da pronađe sledeće pravilo iz šastra:
‘U Šrila Prabhupadovim knjigama, moraju biti posebno spomenute jedino post-samadhi aktivnosti, za koje GBC odluči da nespadaju u kategoriju upravljanja, da bi se iste mogle smatrati verodostojnim.’
Sledeće pravilo bi onda logično sledilo:
‘Sve post-samadhi aktivnosti za koje GBC odluči da spadaju u kategoriju upravljanja, se mogu smatrati verodostojnim, čak i ako one nisu pomenute u Šrila Prabhupadovim knjigama.’
Ponovo na stranu činjenicu, da su ova pravila puka izmišljotina, mi smo sada takođe dodali još jednu komplikaciju, tj. da se GBC-jeva klasifikacija onoga što on smatra da čini upravljanje, takođe može pokazati neispravnom.
Čak i ako bi smo prihvatili ovaj dvostepeni proizvoljan sistem pravila, mi znamo za sigurno, da je ‘procedura iniciranja’ koja se u prošlosti koristila u ISKCON-u, bila pod okriljem upravljanja, pošto je GBC, vrhovni upravni autoritet za ISKCON, izdejstvovao srodne rezolucije za vreme dok je Šrila Prabhupada još uvek bio na planeti:
“Procedura iniciranja Sannyasija.” (Rezolucija Br.2, 27-mi Mart, 1975)
Korišćenje predstavnika ‘za cilj izvođenja obreda inicijacije‘ unutar ritvik sistema je očigledno još jedna ‘procedura’ koja je trebala biti upotrebljena unutar institucije. Kao što je gore pokazano, takve inicijacijske procedure su sve skupa bile delići i čestice ISKCON-ovog sistema upravljanja. Ovo ni na koji način nije diskutabilno, otkako ISKCON čak i danas prihvata činjenicu, da je pitanje vremena i načina izvođenja inicijacija zaista upravno pitanje, koje treba da kontroliše i izglašava GBC.
Otkako su sva gore izložena pravila izmišljena, GBC-jev položaj pati od kontradiktornosti; iz razloga što isti tvrdi, da on zaista sprovodi Šrila Prabhupadove prave instrukcije u vezi inicijacijskog procesa, pa je upravo zato on bio primoran, da izmisli sve vrste inicijacijskih pravila koje nisu ni jedan jedini put bile ‘poučavane’ od Šrila Prabhupada! Prema tome, iz svakog ugla gledanja, jasno je, da nepostoji nikakav legitiman prigovor koji bi se mogao upotrebiti protiv osnovnog aspekta a) u ritvik sistemu.
Osvrnimo se još jednom na aspekt b), ritvik sistema.
Guru daje inicijaciju i pored toga što nije na istoj planeti na kojoj je i učenik.
Osnovu prigovora protiv ritvik sistema u vezi Aspekta b), čini pretpostavka, da je udaljenost između gurua i učenika u vreme inicijacije, na neki način, od presudne važnosti. Dakle, dok argumentuje da aspekt b) mora biti specijalno utvrđen u Šrila Prabhupadovim knjigama kako bi inicijacije bile verodostojne, GBC predlaže još jedno isfabrikovano šastrik pravilo, i ono zvuči otprilike ovako:
‘Da bi inicijacije mogle biti verodostojne, udaljenost između Gurua i učenika, u vreme inicijacije, mora biti utvrđena u Šrila Prabhupadovim knjigama.’
Proučavajući Šrila Prabhupadove knjige, mi nalazimo, da nema nikakvog pomena o svim ovim mogućim udaljenostima između gurua i učenika, pod kojima bi sprovođenje inicijacije jedino moglo biti legitimno. Što se tiče samog prenosa dikše, distanca nikada nije bila sporno pitanje. Koliko mi znamo, nijedan prethodni ačarya nikada nije koristio sofisticiranu mernu opremu kako bi osigurao da se nalazi unutar pravilnog radijusa ceremonijske žrtvene vatre i njegovog potencijalnog učenika. I ponovo, da bi zaobišao ovaj problem, GBC bi morao da izmisli sledeće šastrik pravilo:
‘Nepostoji potreba za nekim posebnim šastrik obaveštenjem u vezi svih mogućih udaljenosti između gurua i učenika pod kojima bi se verodostojna inicijacija mogla izvršiti, dovoljno je samo to, da su oboje na istoj planeti za vreme izvođenja ceremonije.’
Kao i ranije, svi gornji šastrik zaključci i odobrenja za sve moguće zemaljski uslovljene distance, nisu pomenuti u Šrila Prabhupadovim knjigama. Takvo pravilo jednostavno nepostoji u bhagavat filozofiji.
Dok u stvari, mi u Šrila Prabhupadovim knjigama nalazimo najpoznatiji primer međuplanetarnog prenosa dikše:
“Blaženi Gospodin reče: Preneo sam ovu neuništivu nauku o yogi bogu Sunca, Vivašvanu, Vivašvan ju je preneo Manuu, ocu čovečanstva, a Manu ju je zatim saopštio Ikšvakuu. "
(Bhagavad Gita, 4:1)
“Tako da nije postojala teškoća u komunikaciji s Manuom ili
Manuovim sinom, Ikšvakuom. Komunikacija je tu, radio sistem je
bio tako dobar, da se komunikacija mogla preneti s jedne planete
na drugu.”
(Šrila Prabhupada Bg. Lekcija, 24/8/68)
Tada bi GBC bio primoran da izmisli sledeće šastrik pravilo:
‘Da bi inicijacijski sistem mogao biti verodostojan, Šrila Prabhupadove knjige treba da pominju samo to, kada se guru i učenik nalaze na različitim planetama, za vreme izvođenja inicijacije.’
Ova gore izložena pravila se takođe ne mogu naći u Šrila Prabhupadovim knjigama, pa prema tome, ona jednostavno ne postoje u našoj filozofiji. Kao što je ranije navedeno, GBC-jeva sklonost ka tome da se poziva na neka nepostojeća šastrik pravila je sam za sebe primer samoprotivrečnosti, i stoga je njihova pozicija filozofski neodrživa.
Možda najveća greška u takvom pristupu, barem što se otvorenog razmišljanja tiče, je ta, što je GBC već unapred odlučio šta je to što mora biti istina, neobazirući se na ono šta Šrila Prabhupadove knjige zapravo kažu. On je već konstatovao šta knjige trebaju a šta netrebaju da sadrže, a njegova konstatacija je zasnovana na onome, što je on već proglasio za istinu. Znanje je na taj način efektivno filtrirano, tako da bhakte u Šrila Prabhupadovim knjigama vide samo ono što im je rečeno da trebaju da vide.Naprimer, mnogo puta smo čuli kako većina senior ‘gurua’ u pokretu kategorički izjavljuje da jedan mora imati ‘živog gurua’, izjava, koja nijedan jedini put nije izrečena od Šrila Prabhupada. I ne samo to da niko ne dovodi u pitanje takve izjave, već je zastrašujuće to, što su bhakte zaista poverovale da su sve te izjave istinite, a da je sama istina laž!
Konačno, mi ovde imamo posla sa dobro utvrđenim cirkularnim mišljenjem:
Da bi X bilo ispravno, ono mora – ili ne mora, biti u knjigama.
Zatim se, neobazirući se na ono što je u knjigama dato, izvodi sledeći zaključak:
Pošto se X pominje - ili ne pominje u knjigama, stoga, ono mora biti tačno.
Da bi smo sve ovo pravilno shvatili, hajdemo pogledati šta je u vezi aspekta b) zaista izjavljeno u Šrila Prabhupadovim knjigama. Kada budemo pažljivo pročitali citate, shvatićemo, da je jedini preduslov za dobijanje inicijacije taj, da duhovni učitelj mora biti voljan na takav aranžman, i da on mora biti verodostojna sadašnja veza u lancu učeničkog nasleđa:
“Ako osoba nije primila inicijaciju od verodostojnog duhovnog učitelja, sve njene devocijske delatnosti će biti beskorisne. Onaj ko nije pravilno iniciran može se ponovo degradirati u životinjske oblike života.”
(C.c. Madhya 15:108, citat iz Hari Bhakti Vilase, 2.6)
“...i da bi smo primili njegovu pravu poruku,potrebno je da priđemo poslednjoj kariki u lancu učeničkog nasleđa,ili duhovnom učitelju. Nakon što primi inicijaciju od verodostojnog duhovnog učitelja u tom lancu nasleđa, osoba se treba angažovati u izvršavanju tapasye tokom izvođenja devocijske službe.”
(Šrimad - Bhagavatam, 2.9.7, smisao)
Svakako nema nikakvog pomena za to, da se gore izloženi principi moraju modifikovati na osnovu distance između gurua i učenika u vreme izvođenja obreda inicijacije. Naprotiv, želja gurua je glavni faktor:
“Što se tiče vremena dikše (inicijacije), sve zavisi od položaja gurua.
(…) Ako se sad-guru, verodostojni duhovni učitelj, složi, može odmah
primiti inicijaciju ne čekajući na prikladno vreme ili mesto”.
(C.c. Madhya, 24.331, smisao)
Prema tome, pravo šastrik pravilo glasi, da jedan treba primiti inicijaciju od verodostojnog duhovnog učitelja koji je sadašnja veza. To je stvarni princip. To je ono što je Šrila Prabhupada poučavao.
Šrila Prabhupada je lično postavio ritvik sistem, kako bi osigurao, da sve buduće bhakte mogu primiti inicijaciju od njega kao od svog verodostojnog duhovnog učitelja. GBC je taj koji je predložio MODIFIKUJUĆA OGRANIČENJA za ovaj opšti princip primanja inicijacije od verodostojnog duhovnog učitelja. Tako, GBC-jevo šastrik pravilo u vezi toga zvuči otprilike ovako:
‘Inicijacija može biti verodostojna samo ako udaljenost između gurua i učenika, u vreme inicijacije, spada unutar dijametra planete na kojoj prebiva učenik.’
Stoga, ovo je to MODIFIKUJUĆE OGRANIČENJE koje treba biti posebno pomenuto u Šrila Prabhupadovim knjigama, a ne takozvani ritvik sistem, koji prosto sledi opšti proces inicijacije što se pominje u knjigama i koji je otelovljen eksplicitnom konačnom naredbom.
Kada pogledamo čudne osobine ovog OGRANIČENJA, možemo se zapitati, kako ga neko uopšte može ozbiljno shvatiti:
- Zapazite samo kako je to OGRANIČENJE tako posebno – ne samo po pitanju udaljenosti – već i po pitanju vremena - tj. da ONO može biti primenljivo isključivo u precizno utvrđenom momentu izvođenja obreda inicijacije. Nakon što se ceremonija vatrene yajne obavi, ova preka potreba za prisustvom unutar ove proizvoljne udaljenosti, iz nekog razloga postaje nerelevantna.
- Primetite takođe i to, kako to OGRANIČENJE nema nikakvu vidljivu namenu. Guru nije obavezan: da ispuni parikšu, da prihvati učenika, da mantra na brojanici, da da duhovno ime, da da gayatri mantru ili da izvede vatrenu yajnu. On jednostavno mora postojati na istoj planeti na kojoj je i učenik!!! I to, u ISKLJUČIVO precizno utvrđenom momentu izvođenja obreda inicijacije. Prema tome, izgleda da ovo OGRANIČENJE postoji samo reda radi – dok u stvari ono nema apsolutno nikakvu praktičnu svrhu.
- U bilo kom slučaju, ova celokupno ne-materijalna duhovna priroda odnosa između Gurua i učenika, kao što je opisana u Šrila Prabhupadovim knjigama, prikazuje ovo OGRANIČENJE savršeno beskorisnim, što će demonstrirati i sledeći citati:
“Tako da bi smo trebali biti povezani posredstvom vibracije, a ne fizičkog prisustva. To je pravo druženje.”
(Š. P., Lekcija Š.B. 68/08/18)
“Ponekad se pogrešno misli da ako se neko druži sa osobama koje su zaokupljene predanim služenjem, on neće moći da reši ekonomske probleme. Kao odgovor na taj argumenat, ovde se opisuje da se osoba treba družiti sa oslobođenim osobama ne neposredno fizički, već filozofski i logički shvatajući probleme života.”
(Š.B. 3:31:48)
"Primanje duhovnog znanja ne može omesti nikakvo materijalno stanje.”
(Š.B. 7.7.1, smisao, Izdanje iz 1987)
“Moć transcendentalnog zvuka se nikada ne umanjuje kada je onaj koji ga
izgovara prividno odsutan.”
(Š.B. 2.9.8, smisao)
“Svojim rečima, duhovni učitelj može da prodre u srce osobe koja pati i ulije
transcendentalno znanje, koje jedino može da ugasi vatru materijalnog postojanja.”
(Š.B. 1.7.22, smisao)
“On živi večno u svojim božanskim instrukcijama, i njegovi sledbenici žive s njim.”
(Š.B. uvodne reči)
“Uticaj čistog bhakte je takav, da, čak iako mu neko sa malo vere priđe radi druženja, on dobija šansu čuti o Gospodinu iz autoritativnih svetih spisa, kao što su Bhagavad-Gita i Šrimad-Bhagavatam. To je prvi stadijum druženja s čistim bhaktama.”
(Nektar Devocije, (izdanje iz 1982), str. 146)
“Krišna i Njegov predstavnik su isti. Kao što Krišna može istovremeno biti na milion mesta. Slično, duhovni učitelj može biti prisutan gde god njegov učenik to hoće. Duhovni Učitelj je princip, a ne telo. Kao što se televizija može gledati na hiljade mesta zahvaljujući principu transferzalnosti.”
(Š. P., Pismo Malati, 28/5/68)
“Ovo nisu obične knjige. To je zapisano pevanje. Svako ko čita, čuje.”
(Š. P., Pismo Rupanugi Dasu, 19/10/74)
“Večna veza između učenika i Duhovnog Učitelja počinje onog dana kada on čuje.”
(Š. P., Pismo Jadurani, 4/9/72)
Pošto se elementi inicijacije, ili dikše, ni na koji način ne dovode u vezu sa fizičkim prisustvom ili odsustvom, stoga, mi iz Šrila Prabhupadovih knjiga dobijamo čist dokaz za to, da fizička udaljenost nepredstavlja prepreku za uspešno prenošenje dikše. Još uz to, Šrila Prabhupada je svojim ličnim primerom pokazao, da se dikša mogla preneti bez ikakvog fizičkog kontakta bilo to pre ili nakon izvođenja inicijacije. Prema tome, ako na ovu stvar gledamo iz bilo kog ugla, shvatićemo, da legitiman prigovor za aspekt b) jednostavno nepostoji.
U sažetku ovog dela, pokazali smo, da bilo koja instrukcija od Šrila Prabhupada mora automatski biti u liniji sa principom guru, sadhu i šastra, otkako je on, svakako, verodostojan duhovni učitelj. Takođe smo pokazali i to, da dva osnovna aspekta ritvik sistema ni na koji način nisu u suprotnosti sa učenjima koja se nalaze u Šrila Prabhupadovih knjigama, već je naprotiv, sam sistem u potpunosti podržan od osnovnog principa guru tattve koji je u njima obrazložen.
| Koji Tip Inicijacijskog Sistema Podržavaju Šrila Prabhupadove Knjige? |
U svojim pokušajima da oklevetaju ritvik sistem, bhakte često tvrde , da je jedino M.A.S.S. (Više Naslednih Ačarija) sistem taj, koji je u potpunosti odobren u Šrila Prabhupadovim knjigama. Mi ćemo u ovom delu pobliže pogledati na koji se to sistem misli, ako takav uopšte i postoji, kada se u Šrila Prabhupadovim učenjima ukazuje na postojanje istog, pa ćemo onda preispitati, da li je on u doslednosti sa kontinuiranom primenom ritvik sistema ili ne. Kada jedan proučava Šrila Prabhupadove knjige, sledeće poente mu mogu postati očigledne:
1. Procedure koje okružuju pitanje inicijacije u ISKCON-u su u Šrila Prabhupadovim knjigama posebno spomenute samo 3 puta, pored naravno mnogih drugih opštih principa o odnosu između gurua i učenika, značenju inicijacije, ili pravilima i propisima koji se trebaju slediti. Mi ovde prilažemo samo one instrukcije, koje uspostavljaju poseban metod za primenjivanje i uvođenje ovih principa za cilj izvođenja INICIJACIJA u ISKCON-u – drugim rečima, sam predmet rasprave koji držimo u ruci, i one su sledeće:
“Tako na početku učenici u našem pokretu svesnosti Krišne pristaju da žive sa bhaktama i postepeno, kada odbace četiri zabranjene delatnosti-nezakoniti sex, kockanje, jedenje mesa i uzimanje opojnih sredstava - postaju napredni u duhovnom životu. Kada neko redovno sledi te principe, dobija prvu inicijaciju (hari-namu), i redovno mantra barem šesnaest krugova dnevno. Zatim,nakon šest meseci ili godinu dana, dobija drugu inicijaciju i sveti konac u propisanom
žrtvovanju i obredu.’’
(Šrí Čaitania-čaritámrita, Adi-lila 17:265,smisao, A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada)
“’Pošto su te delatnosti neophodne, u Međunarodnom društvu za svesnost Krišne ne dajemo odmah inicijaciju. Kandidat za inicijaciju mora prvo šest meseci pohađati arati i časove šastra, slediti propisane principe i družiti se sa drugim bhaktama. Kada postane napredan u purascarya-vidhiju, lokalni predsednik hrama ga preporučuje za inicijaciju. Niko nemože odmah biti iniciran ako ne ispunjava uslove. Kada dalje napreduje mantrajući svaki dan šesnaest krugova Hare Krišna maha mantre, sledeći propisane principe i pohađajući časove, nakon šest meseci dobija sveti konac (simbol bramane).’’
(Šrí Čaitania-čaritámrita, Madhya-lila 15:108, smisao,A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada)
“U našem pokretu svesnosti Krišne osoba mora biti spremna da se odrekne četiri stuba grešnog života-nezakonitog sexa, jedenja mesa, uzimanja opojnih sredstava i kockanja. Posebno u zapadnim zemljama, prvo proveravamo da li je potencijalni učenik spreman da sledi četiri propisana principa. Onda mu dajemo ime sluge vaišnave i iniciramo ga u mantranje Hare Krišna maha mantre, najmanje šesnaest krugova dnevno. Tako učenik predano služi pod vodstvom duhovnog učitelja ili njegovog predstavnika najmanje šest meseci do godinu dana. Tada biva preporučen za drugu inicijaciju, dobija sveti konac i biva prihvaćen kao verodostojni brahmana.’’
(Šrí Čaitania-čaritámrita, Madhya-lila 24:330,smisao, A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada)
2. U svakoj od ove tri prilike, opisan je sledeći identičan aranžman:
a. Kandidat mora slediti 4 regulativna principa i mantrati 16 krugova tokom perioda od 6 meseci.
b. Ako se svi ovi uslovi ispune, kandidat od Predsednika Hrama automatski dobija preporuku za inicijaciju.
c. Na taj način će kandidat postati automatski iniciran od strane Šrila Prabhupada.
Interesantno je to, što je gore izložen aranžman identičan ritvik sistemu.
- Gore dat korak c) proizilazi iz činjenice, da knjige opisuju upravo onaj sistem koji je bio na snazi za vreme dok je Šrila Prabhupada bio na planeti – tj. sistem, u kome je on bio jedini inicirajući Guru. Stoga, ako bi smo pravilno sledili knjige, morali bi smo da ponovo uspostavimo upravo taj isti sistem koji je bio na snazi u vreme kada su knjige bile napisane. Taj sistem je podrazumevao da je Šrila Prabhupada JEDINI INICIRAJUĆI GURU, i on je identičan ritvik sistemu.
Može se raspravljati, da je Šrila Prabhupada samo opisivao sistem koji je tada bio na snazi, a ne sistem koji se treba nastaviti slediti daleko u budućnosti.
Međutim, ovaj predlog se susreće sa sledećim problemima:
a. U samim knjigama nema pomena za ovakvo ograničenje u vremenskoj primenjljivosti.
b. Instrukcije su date u opštem smislu i u svojoj primeni nisu ograničene na bilo koji limitirani vremenski okvir, tj. -“U našem Pokretu Svesnosti Krišne”. Ne postoji ni jedan razlog zašto ne bi neko, ko bi sada dobio i pročitao ovu knjigu, došao do zaključka, da je ovaj sistem i DANAS još operativan u ‘’Pokretu Svesnosti Krišne’’. Jedini vremenski limit iskazan u Šrila Prabhupadovim knjigama je samo trajanje “Pokreta za Svesnost Krišne”.
c. Zašto bi Šrila Prabhupada, u knjigama koje su trebale ostati standardni zakon za sledećih deset hiljada godina, opisivao sistem koji bi mogao biti važeći samo 2 godine? (Caitanya Caritamrta je u potpunosti objavljena tek 1975).
Savršeno je jasno da Šrila Prabhupada nikada nije rekao da će njegov sistem za inicijacije, kao što je opisan u knjigama, biti ograničen samo na vremenski period njegovog prisustva na planeti. Kao što je gore pomenuto, njegove su knjige namenjene da vode pokret i celokupno čovečanstvo tokom sledećih deset hiljada godina. Važno je i to, da GBC nikad nije ni na koji način argumentovao, da su ove inicijacijske instrukcije bile primenljive samo za vreme dok je Šrila Prabhupada bio na planeti (za razliku od brojnih argumenata upućenih Naredbi od 9-og Jula); i zaista, GBC je za svoj M.A.S.S. sistem i sam pozajmio neke detalje iz Devetojulske Naredbe.
Prema tome, inicijacijski sistem koji se pominje u Šrila Prabhupadovim knjigama, se trebao nastaviti sprovoditi u celokupnom periodu trajanja ISKCON-a.
1. Ovaj isti sistem je, naravno, takođe opisan i u pismu od 9-og Jula u kome su neki dodatni detalji – naime, korišćenje predstavnika koji bi prihvatali učenike davajući im duhovna imena U IME ŠRILA PRABHUPADA, a koji nisu precizirani u knjigama, posebno obrađeni. Tako se cela ova kontroverza sada pretvorila u vrlo jednostavno sporno pitanje, samo iz jednog prostog razloga, što je ovim entitetima koji izvode pomenutu ceremonijalnu funkciju, a koji su inače sastavni deo ovih zadnjih dodatnih detalja, data neobična titula – ‘’ritvici.’’
2. Stoga će teret dokaza svakako pasti na GBC, otkako je isti pokušao da opravda izmenu u inicijacijskom sistemu koji je postojao tokom Šrila Prabhupadovog fizičkog prisustva, a koji je takođe predstavljen u njegovim knjigama za budućnost ISKCON-a.
Ipak, jedna stvar je sigurna. Gore predočeni citati iz C.C., koji opisuju sistem inicijacije unutar ISKCON-a, se definitivno ne mogu odnositi na trenutni guru sistem. U ispitivanju M.A.S.S. doktrine, dole smo izložili višefazni proces u dve etape, koji se drastično razlikuje od sistema koji je u svojim knjigama Šrila Prabhupada odobrio za ISKCON:
1. Novi bhakte prvo prihvataju Šrila Prabhupada kao svog glavnog ŠIKŠA Gurua za prvih 6 meseci.
2. Šrila Prabhupadova pranam mantra će biti pevana tokom ovog početnog uvodnog perioda.
3. Tokom ovog probnog perioda, bhakta mora demonstrirati svoju sposobnost u sleđenju 4 regulativna principa, mora mantrati 16 krugova i mora prisustvovati Mangala Aratiju.
4. Pre nego što se navrši 6-ti mesec on mora položiti ispit.
5. Nakon što zadovolji sve ove kriterijume, autoritet lokalnog hrama mu daje svoju preporuku kao potvrdu za prelaz na sledeću etapu.
6. Kandidat je sada kvalifikovan da uđe u Etapu 2.
1. Ulaz u Etapu 2 označava da je jedan spreman i kvalifikovan da izabere gurua.
2. Međutim, ovaj izbor se može izvršiti jedino u skladu sa listom koja je izrađena kroz GBC-jeve već usavršene procedure većinskog izglasavanja - ‘’bez prigovora’’.
3. Kada je spreman, kandidat će napraviti svoj izbor i o tome izvestiti svog lokalnog autoriteta.
4. Kandidatu je tada potrebno formalno prihvatanje od strane svog izabranog gurua.
5. Jednom kada se ovo prihvatanje ostvari, kandidat će pranam mantru koju je do tada pevao zameniti drugom koja pripada njegovom novoizabranom guruu.
6. Cilj etape 2 je da se postigne uzajamno testiranje između gurua i učenika, kako bi se mogle utvrditi njihove kvalifikacije.
7. Nakon toga, jedan treba strogo slediti principe još najmanje 6 meseci.
8. U bilo koje vreme, tokom etape 2, oboje, i guru i učenik, mogu odbaciti jedan drugoga.
9. Nakon navršenog perioda od 6 meseci, lokalni autoritet mora dati svoje formalno odobrenje kako bi se mogla sprovesti inicijacija.
Čak i na ovom stupnju, guru, ako on tako želi, može odbaciti ovu preporuku i odbiti dalje učestvovanje u davanju inicijacije.
(Svi gore izloženi detalji su preuzeti iz dokumenta ‘’Gurui i Inicijacije u ISKCON-u’, GBC, 1995)
U trenutnom sistemu više naslednih ačarija, izrađene procedure aranžmana za etapu 1 i etapu 2, su apsolutno neophodne. Daleko prostiji sistem koji je Šrila Prabhupada nagovestio u gornjem citatu iz C.C., može biti primenljiv jedino unutar sistema ‘’Jedan Ačarija’’, gde postoji samo jedan guru u pokretu koga svi znaju, i koji će automatski inicirati bilo koga ko je voljan da strogo sledi. Ovo je taj razlog zbog kojeg Šrila Prabhupada ne pominje da učenik treba IZABRATI gurua kako bi od njega mogao dobiti dozvolu pre no što preduzme korake da postane njegov učenik, niti da je učeniku potreban jedan vremenski period kako bi mogao ‘testirati’ gurua; što su koraci, koji bi bili neophodni u novom sistemu više naslednih gurua, i bez kojih sistem ne bi mogao biti funkcionalan. Ove se etape mogu izostaviti samo ako postoji JEDAN inicirajući Guru, koji je uvek ISTA OSOBA, i koji je VEĆ poznat kao verodostojan. To bi trebalo biti očigledno, pošto je takav jedinstveni sistem već opisan u Šrila Prabhupadovim knjigama, a sami opisi savršeno odražavaju sistem koji je bio na snazi u vreme kada je Šrila Prabhupada bio na planeti, i oni svi ukazuju na to, da Guru na koga se sve to odnosi jednostavno mora biti Šrila Prabhupada. Tako se sistem propisan od Šrila Prabhupada u potpunosti razlikuje od trenutnog GBC-jevog guru sistema, kako u važnosti, tako i u detalju.
Takođe je interesantno primetiti i to, da je Šrila Prabhupadov sistem već bio standardizovan, sa inicijacijama koje su bile automatski odobravane pod uslovom da su osnovna pravila bila sleđena. Šrila Prabhupada je na taj način zacrtao standardni sistem koji je podrazumevao JEDINO NJEGA kao inicirajućeg Gurua za svo vreme dok postoji ISKCON.
Jedna stvar koju Šrila Prabhupadove knjige definitivno ne pominju, je trenutni (M.A.S.S) ‘više naslednih gurua’ sistem u ISKCON-u.
Može se argumentovati i sledeće: koji god da je sistem bio dat, to je značilo, da se isti trebao usvojiti u skladu sa nadmoćnijim ‘zakonom učeničkog nasleđa’ (na osnovu onoga što je pronađeno u pismima Tušta Krišni itd), i da se stoga, svi ovi drugi koraci ne moraju preduzeti. Ovaj predlog, međutim, sadrži jednu fatalnu grešku:
Pošto je originalan prigovor protiv ritvik sistema, bio činjenica, da se on ne može naći nigde u Šrila Prabhupadovim knjigama, gore predočeni argument se ne može upotrebiti, otkako se u njemu nepominje kako ‘zakon učeničkog nasleđa’, tako ni činjenica, da isti mora modifikovati inicijacijski sistem koji je Šrila Prabhupada dao u bilo kojoj svojoj knjizi.
Stoga bi korišćenje ovog argumenta pobilo samu tvrdnju koja je isprva bila iznesena kao podrška – tj. da upotrebljen inicijacijski sistem može biti verodostojan samo ako je isti naveden u Šrila Prabhupadovim knjigama.
1. Inicijacijski sistem za ISKCON je u Šrila Prabhupadovim knjigama naveden samo nekoliko puta.
2. Kada je sistem bio naveden to ne znači da je isti bio ograničen na bilo koji vremenski period.
3. Sistem mora biti povezan sa vremenskim periodom u kome su Šrila Prabhupadove knjige u opticaju, tj. pre i nakon 1977.
4. Stoga opisani sistem mora biti primenjiv kako pre, pa tako i nakon 1977, prema tome, isti sistem koji je bio operativan i pre 1977, se mora nastaviti sprovoditi.
5. Opisani sistem odgovara jedino sistemu ‘Jedan Inicirajući Guru u Instituciji’, a ne sistemu ‘Više NASLEDNIH Gurua’.
6. Opisani sistem podrazumeva da će Guru uvek biti isti, otkako nepostoji potreba izabiranjem, odobravanjem, ili prvobitnim prihvatanjem.
7. Pošto ovaj opis savršeno odgovara sistemu koji je bio operativan pre 1977, iz toga sledstveno proizilazi, da je upravo Šrila Prabhupada taj koji je inicirajući Guru, otkako je u to vreme on bio JEDINI guru – ovo je taj isti ritvik sistem koji je bio operativan u to vreme.
8. Opisi u Šrila Prabhupadovim knjigama definitivno nisu primenjljivi za trenutni ISKCON-ov sistem.
9. To, da budući Gurui mogu izmeniti takav sistem, nije nigde pomenuto, u stvari, za njih je nemoguće da na legitiman način to urade, sve dok god su ove ‘zakonske knjige za ISKCON’ na snazi.
10. Jedan ne može izložiti argument, da svaki pojedini detalj ISKCON-ovog trenutnog guru sistema treba biti posebno naveden u Šrila Prabhupadovim knjigama a da on istovremeno ne bude kontradiktoran originalnom prigovoru, tj. da ritvik sistem treba biti odbačen samo zato što isti nije pomenut u knjigama.
| U zaključku ovog poglavlja: |
1. U knjigama definitivno nema nikakvog pomena o trenutnom ISKCON-ovom guru sistemu.
2. U njima se definitivno pominje sistem koji tačno odražava upravo onaj sistem koji je bio na snazi u vreme kada je Šrila Prabhupada bio na planeti.
Prema tome, jedini inicijacijski sistem koji se pominje za ISKCON je onaj isti sistem koji je bio operativan za vreme dok je Šrila Prabhupada bio na planeti. Mi predlažemo da se upravo taj isti sistem ponovo uspostavi, a on se zove ritvik sistem.
Nigde se nepominje, da će sistem koji je opisan u knjigama postati nevažeći onog momenta, kada Šrila Prabhupada napusti telo. Takođe se nigde nepominje ni to, da je sistem trebao biti radikalno revidiran kako bi mogao ugostiti nove gurue, koji su deo novog multi-guru sistema. Naprotiv, činjenica da je sistem naveden u ISKCON-ovim zakonskim knjigama je dokaz, da je Šrila Prabhupada namerio da isti bude uveden i sprovođen unutar ISKCON-a.
| Dikša Guru Se Ne Može Promeniti. |
Takva ideja koju je Šrila Prabhupada ukratko opisao u svojim knjigama, tj. da inicijacijski sistem može biti u potpunosti usvojen od svih narednih budućih veza dikša gurua, sama po sebi nameće brojna ozbiljna pitanja. U ovom završnom poglavlju, mi ćemo pokazati da je u stvari nemoguće za bilo kog budućeg dikša gurua, da legitimno deluje unutar filozofske konstrukcije koju je postavio Šrila Prabhupada.
Jedna karakeristika, koja ukazuje da se inicijacija uzima od naročitog Dikša Gurua je činjenica, da se prihvaćeni zavet u inicijaciji dovodi u vezu specijalno s tim Dikša Guruom: Zaveti prema jednom Ačariji mogu biti dosta različiti od zaveta prema narednom Ačariji – silazeći učeničkim nasleđem. Stoga je paket od 16 krugova i 4 regulativna principa, koji omogućava osobi da primi inicijaciju od Šrila Prabhupada, bio njegov jedinstven način za prihvatanje učenika. Šrila Bhaktisiddhanta, njegov duhovni učitelj, je insistirao na 64 kruga. Ako bi se vratili hiljadu godina unazad, videli bi smo gurue – u našoj liniji, koji propovedaju drugačiju filozofiju, a šta da pričamo o potrebnom zavetu da bi se dobila inicijacija. Prema tome, nasledni dikša gurui nisu ograničeni time da svi moraju propisati isti zavet kako bi učenici mogli dobiti dikšu. Ako se od bhakte zahteva da sledi zavete dobijene od naročitog dikša gurua, onda to može značiti samo, da je:
| Bhakta iniciran upravo od tog dikša gurua. |
U ISKCON-u imamo situaciju gde se neki ljudi predstavljaju kao Šrila Prabhupadovi nasledni dikša gurui. Ovi nasledni gurui slede, a i od njihovih učenika se takođe očekuje da slede, Šrila Prabhupadove zavete za inicijaciju. Ovo podrazumeva sledeće šastrik pravilo:
‘Nasledni dikša gurui moraju uvek slediti, a takođe i njihovi učenici, one potpuno iste zavete za inicijaciju koje je uspostavio prethodni Ačarija.’
Ovaj gore princip je obasjan u ISKCON-ovom zakonu. Nijedan budući ISKCON guru ne može na legitiman način izmeniti ove osnovne inicijacijske zavete. Ovo stanje stvari će ostati takvo kakvo jeste dok god društvo postoji, što može biti i do deset hiljada godina.
U suštini stvari, gore izmišljeno pravilo je protivno Šrila Prabhupadovim učenjima:
“Šrimad Viraraghava ačarija, ačarija u učeničkom nasleđu Ramanuja
sampradaje, je istakao u svom komentaru na “Šrimad-Bhagavatam”,
da čandale, ili uslovljene duše rođene u porodicama nižim od šudra,
mogu u izvesnim slučajevima takođe biti inicirane. Formalnosti se
mogu malo tu i tamo promeniti, da bi postali Vaišnave.”
(Š.B. 4.8.54, smisao)
“Šri Caitanya Mahaprabhu je bio idealan ačarija. Ačarija je idealan učitelj koji zna svrhu razotkrivenih spisa, ponaša se potpuno u skladu sa njihovim naredbama i poučava svoje učenike da usvoje te principe. Kao idealni ačarija, Šri Caitanya Mahaprabhu je smislio način da osvoji sve vrste ateista i materijalista.Svaki ačarija širi svoj duhovni pokret na poseban način u nameri da probudi u ljudima svesnost Krišne. Zato se metod jednog ačarije može razlikovati od metoda drugog, ali krajnji cilj nikada nije zanemaren. Šrila Rupa Goswami preporučuje:
yena tena prakarena manaha krsne nivesayet
sarve vidhi-nisedha syur etayor eva kinkarah
Ačarija treba smisliti način da probudi u ljudima svesnost Krišne. Prvo trebaju postati svesni Krišne, a sva propisana pravila se mogu kasnije postepeno uvesti. U našem pokretu svesnosti Krišne sledimo ovu politiku Gospodina Šri Caitanye Mahaprabhua. Na primer, pošto se mladići i devojke u zapadnim zemljama slobodno druže, neophodni su posebni ustupci vezani uz njihove običaje i navike da bi postali svesni Krišne. Ačarija mora smisliti način da ih podstakne da predano služe. Zato, iako sam sannyasi, ponekad učestvujem u venčanju mladića i devojaka, premda u istoriji sannyase ni jedan sannyasi nikada nije lično učestvovao u venčanju svojih učenika.”
(C.c. Adi-LIla, 7:37, smisao)
Ovde smo videli, kako je u svojim knjigama Šrila Prabhupada insistirao na tome, da svi budući inicirani učenici moraju slediti njegova propisana dikša pravila i propise.
Ova glavna poenta je ponovljena i u njegovom Zadnjem Zaveštanju i Testamentu:
“ ... pod uslovom da je rukovodilac naslednik moj inicirani učenik i da dosledno sledi sva pravila i propise Međunarodnog Društva za Svesnost Krišne, detaljno predstavljenih u mojim knjigama,... “
(Zadnje Zaveštanje i Testament)
To može značiti samo dve stvari:
1. Da su svi budući učenici inicirani od strane Šrila Prabhupada:
2. Da sve buduće inicijacije trebaju sprovoditi samo osobe koje ne bi mogle delovati sa onim osnovnim pravima i slobodama, koje je Šrila Prabhupada poučavao kao nešto što je dostupno isključivo verodostojnim inicirajućim ačarijama. Na taj način bi te osobe u sledećih deset hiljada godina, zahvaljujući primeni već pomenutih identičnih termina i uslova, bile ograničene da ne mogu inicirati svoje sopstvene učenike, osim prihvatanja kandidata kao učenika Šrila Prabhupada.
Molimo primetite i ovo, pored toga što nepostoji ništa što bi sprečilo da jedan ačarija ima iste standarde za inicijaciju kao i prethodni ačarija, to opet nije ni obavezno – postoji izbor. Međutim, Šrila Prabhupada je sa posebnom namerom postavio takvu situaciju u svom društvu, u kome po tom pitanju nepostoji nikakva sloboda izbora.
Čini se, da tipovi entitieta koji trenutno iniciraju unutar ISKCON-a, imaju jako malo sličnosti sa sadašnjim vezama dikša gurua koje Šrila Prabhupada opisuje u svojim knjigama. Ovi ISKCON ‘entitieti’ su primorani da primene dikša termine i uslove svojih prethodnih ačarija, Šrila Prabhupada. Ovo su tipovi ograničenja koje jedan može da očekuje u sistemu koji upošljava zvanične sveštenike, ili ritvike, ali ne i verodostojne sadašnje veze inicirajućih ačarija. Tako prema GBC-ju, ovde imamo nepovezanu kontradiktornu situaciju shodno kojoj svi budući potencijalni učenici treba da slede Šrila Prabhupadove knjige, ali KOJI konačno moraju izabrati dikša gurue kojima nije dozvoljena osnovna sloboda delovanja, a koja je obrazložena u tim istim knjigama!
“Formalnosti se mogu malo tu i tamo promeniti, da bi postali Vaišnave.”
“Zato se metod jednog ačarije može razlikovati od metoda drugog, ali krajnji cilj nikada nije zanemaren.”
Šrila Prabhupada nigde i nikada nije opozvao ovo gore citirano odobrenje što se tiče verodostojnih inicirajućih ačarija. Prema tome, mi znamo, da entiteti koju trenutno operišu u ISKCON-u svakako ne mogu biti sadašnje veze inicirajućih ačarija, pošto je istima dozvoljeno da operišu jedino unutar granica i uslova koje je uspostavio prethodni ačarija, Šrila Prabhupada. (Argument da postoje inicirajuće ačarije sa malim i veliki ,,A,, je opovrgnut u knjizi ‘’Konačna Naredba’’, strane 40-42).
Može se raspravljati, da je Šrila Prabhupada dao standard koji nije neophodno menjati za sledećih deset hiljada godina, i da je baš zbog toga on insistirao na ovom standardu za sve buduće inicijacije. Ovo se, međutim, koristi samo da bi se izbegao najočigledniji zaključak:
Ako guru institucionalizuje samo svoje dikša standarde, to je onda dokaz, da je njegova namera bila da se on zadrži na položaju dikša gurua za svo vreme dok god institucija postoji.
Šrila Prabhupada bi jako puno protivrečio sebi ako bi s jedne strane zahtevao od svojih učenika da postanu sadašnje veze (trenutna GBC-jeva siddhanta) dok bi im s druge strane istovremeno uskratio slobodu za izmenu standarda, kad god bi se to njima činilo podesnim; što je osnovno preimućstvo bilo koje sadašnje veze dikša gurua. Jedan bi barem očekivao da Šrila Prabhupada pomene da se gore izloženo odobrenje za izmenu u standardima neće odnositi na bilo koje buduće dikša gurue unutar ISKCON-a. Činjenica, da on to stvarno nije napomenuo, još samo više podržava našu tvrdnju, da Šrila Prabhupada nije namerio postojanje bilo kakvih budućih dikša gurua unutar ISKCON-a – osim Njega samog.
U nastavku kao napomenu prilažemo i sledeće citate:
“Što se tiče vremena dikše (inicijacije), sve zavisi od položaja gurua.
(…) Ako se sad-guru, verodostojni duhovni učitelj, složi, može odmah
primiti inicijaciju ne čekajući na prikladno vreme ili mesto”.
(C.c. Madhya, 24.331, smisao)
“Tako da bez čekanja na mene, koga god da vi preporučite zaslužuje. To će se uzdati u diskreciju.”
(Razgovor na temu imenovanja ritvika, Vrindavan 7-i Juli,1977)
U prvom gore datom citatu Šrila Prabhupada izjavljuje da u celokupnom vremenskom periodu sprovođenja inicijacija, sve zavisi od saglasnosti dikša gurua, zatim vidimo kako Šrila Prabhupada tu svoju saglasnost potvrđuje i u pismu od 9-og Jula. U dole datom citatu, možemo videti, kako on uspostavlja i parametre za sve buduće dikša guru aktivnosti:
“Pošto su te delatnosti neophodne, u Međunarodnom društvu za svesnost Krišne ne dajemo odmah inicijaciju. Kandidat za inicijaciju mora prvo šest meseci pohađati arati i časove šastra, slediti propisane principe i družiti se sa drugim bhaktama. Kada postane napredan u purascarya-vidhiju, lokalni predsednik hrama ga preporučuje za inicijaciju. Niko nemože odmah biti iniciran ako ne ispunjava uslove. Kada dalje napreduje mantrajući svaki dan šesnaest krugova Hare Krišna maha mantre, sledeći propisane principe i pohađajući časove, nakon šest meseci dobija sveti konac (simbol bramane).’’
(Šrí Čaitania-čaritámrita, Madhya-lila 15:108, smisao,A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada)
Stoga, prema Šrila Prabhupadovim knjigama, svi budući teoretski ‘dikša’ gurui:
1. Ne mogu menjati dikša zavete.
2. Ne mogu menjati ranije neophodne inicijacijske standarde, niti bilo koje druge aspekte inicijacijskog procesa.
3. Ne mogu odbiti davanje inicijacije bilo kom učeniku – pod uslovom da on sledi standarde koji su dati u Šrila Prabhupadovim knjigama.
4. Ne mogu biti u interakciji, niti mogu dati svoje lično odobrenje za prihvatanje, bilo kojim budućim učenicima.
Gore predočen sistem je merodavan zakon za sledećih deset hiljada godina. Pošto je to slučaj, oni koji izvode inicijacije ne mogu, po definiciji, biti dikša gurui, otkako se - prema Šrila Prabhupadovim knjigama – takvim entitetima (dikša guruima) ne mogu nametnuti nikakva ograničenja.
Dok gore izložena ograničenja, međutim, savršeno odgovaraju sistemu u kome je Šrila Prabhupada jedini dikša guru, sa ritvicima kao njegovim predstavnicima.
1. Šrila Prabhupadove knjige ne sadrže nikakve instrukcije koje bi ritvik sistem mogle učiniti nevažećim.
2. Šrila Prabhupadove knjige ne sadrže nikakve instrukcije koje opisuju trenutni ISKCON-ov guru sistem, (M.A.S.S.).
3. Šrila Prabhupadove knjige sadrže instrukcije koje u detalje opisuju sistem koji u potpunosti podržava njega kao jedinog dikša gurua za ISKCON.
4. Šrila Prabhupadove knjige sadrže instrukcije koje su primenjljive isključivo ako Šrila Prabhupada ostane ISKCON-ov dikša guru.
Molimo primetite i to, da smo u gore planski izloženom dokumentu kroz instrukcije nađene u Šrila Prabhupadovim knjigama, već pokazali da Šrila Prabhupada jednostavno mora ostati Dikša Guru za ISKCON. Mi smo takođe iskoristili i sličan dokaz , ‘priroda postojanja i egzistencije’, pozivajući se na Pismo od 9-og Jula, kako bi demonstrirali, da se Pismo od 9-og Jula mora svakako primeniti i u post-samadhi periodu.
SVAKI od ovih dokaza je sam po sebi dovoljan, da na sva zvona objavi, da je Šrila Prabhupada jedini Dikša Guru za ISKCON, a kada bi ih sve ZAJEDNO upotrebili, Šrila Prabhupadov položaj kao ISKCON-ovog Dikša Gurua bi postao apsolutno neoboriv.
|